Поморанџина кора, осим што се може љуштити, сецкати или само мирисати, може се посматрати и као скуп тачака. То је нешто што би учинио један математичар.

Ако би кору поморанџе исекао на ситне комаде, па их затим додатно уситнио, самлео на још ситније делове, бесконачно пута, све док уместо комадића не добије апстрактне објекте зване тачке, математичар би рекао да кора поморанџе представља скуп тачака. То важи и за сваку другу површ.

Наиме, тачку у Декартовом координатном систему математичари дефинишу са три броја – најчешће су то x, y, и z, где сваки од њих представља растојање од Декартових оса. На пример, једну тачку записујемо као (3, 8, 5), што значи да је она од координатног почетка удаљена за 3 дуж x осе, за 8 дуж y осе, а 5 дуж z осе.

Како, међутим, да запишемо баш све тачке које је математичар добио млевењем поморанџине површине?

Једини начин је да користимо једначину и то такву која доводи у везу и x и y и z, као што је, на пример, x+ y + z = 1, што је, иначе, једначина свих тачака у једној равни.

Све тачке које задовољавају једначину x² + y² + z² = 1, налазе се на растојању 1 од координатног почетка. Оне заправо образују сферу или, у нашем случају, скуп тачака који чини поморанџину површину.

Међутим, ако се мало поиграмо с том једначином, можемо да деформишемо поморанџу површину. Ако само додамо једну двојку, као у 2x² + y² + z² = 1, то је исто као да смо поморанџу мало спљоштили дуж x осе. Ако уместо 2 ставимо 20, онда ће изгледати као да смо је много јаче притиснули, у нади да се поморанџа неће распрснути.