Пре осам стотина година, jедан од првих европских математичара, у своjе доба познат као Леонардо из Пизе, а у математичкоj историjи запамћен као Фибоначи, покушао jе да израчуна на колико ће се парова размножити зечеви у оближњем пољу.

Фибоначи jе полазећи од jедног пара зечева рачунао да сваки пар за месец дана изроди још један пар. Тако, на крају другог месеца буде два пара, на крају трећег месеца, ако се први, стариjи пар поново размножи, а нови тек размножава, буде 3 пара. На краjу четвртог месеца укупно буде 5 парова. Потом 8, па 13, па 21.

Оваj низ броjева, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21… код коjих jе сваки следећи члан jеднак збиру претходна два, Фибоначи jе представио 1202. године у књизи Liber Abaci, чиjе име значи Књига о рачунању.

У овом делу, по коjем jе и сам Леонардо из Пизе добио надимак, Европљанима су, поред рачуна са зечевима, представљена и разна друга арапска математичка знања, укључујући и нови децимални систем записивања броjева помоћу десет симбола коjе зовемо цифре.

Сам низ се од 19. века назива Фибоначиjевим, а по своjим занимљивим карактеристикама фасцинира математичаре, уметнике, и уопште, мислеће људе. Понекад му се без стварног утемељења у науци придају и „мистична“ својства.

Но, неке природне појаве заиста следе овај низ. Пчелиња заједница у једној кошници се, на пример, бројно увећава управо следећи исто правило и то због тога што се трут рађа из неоплођеног јајета тако да има само једног претка, а матица има два.

Биолог Хелмут Фогел је 1979. запазио да се семенке у глави сунцокрета такође повинују Фибоначиjевом низу. Наиме, семенке су распоређене тако да обликују такозване Фибоначијеве спирале које настају као лук унутар квадрата са страницама које одговарају елементима Фибоначијевог низа.